Inkvizicija: istorija hrišćanskog mučenja, masovnih ubistava i uništavanja ljudskog života

Inkvizicija:
Istorija hrišćanskog mučenja,
masovnih ubistava,
i uništavanja ljudskog života

„Hrišćanska odluka da svet smatra zlim i ružnim, učinila je svet zlim i ružnim.“
- - Fridrih Niče

Danas, hrišćanska crkva nema moć koju je nekada imala, ali svedoci smo hrišćanskog zlostavljanja dece, silovanja dece, zlostavljanja i drugih podlih dela koja otkrivaju pravu prirodu mnogih hrišćana i efekte njihovog „boga“ na njegovim sledbenicima. Skandali oko pedofilije su samo mali deo onoga za šta su hrišćani sposobni. To je zbog zle energije za koju se vezuju. „Bog“ i „Đavo“ su suprotno! To se može jasno videti u Starom Zavetu gde je taj „bog“ Hrišćanstva „ubica i lažov od početka“.

Pre mnogo godina, kada je hrišćanska crkva imala potpunu kontrolu nad vladom, ljudskim životima i duhovnosti, možemo videti iz inkvizicije, koliko su ti ljudi bolesni i koliko će dugo ići da vas nateraju da prihvatite „Isusa“. Baš kao što se vidi u brojnim hrišćanskim zlostavljanjima dece danas, pre mnogo godina, sa inkvizicijom, devojčicama od devet i dečacima od deset godina suđeno je za veštičarenje. Mala deca su mučena da bi izvukla svedočanstvo protiv svojih roditelja.¹ Deca su potom bičevana dok su gledala kako im roditelji gore.

Inkvizicija je bila rani komunizam. Katolička crkva je bila NKVD i KGB srednjeg veka. Za detaljnije informacije pročitajte „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina. Inkvizicija i komunizam, oba jevrejska programa su skoro identični sistemi masovnih ubistava, mučenja i porobljavanja masa.

"Hrišćanstvo i komunizam su duhovno i ideološki veoma bliski. Ovo je prilično poznat koncept kojeg su usvojili različiti mislioci, od Tomasa Mora do Lava Tolstoja. Malo ljudi zna da je prva svetska socijalistička država uspostavljena u Paragvaju i da je zasnovana na idejama katoličkih jezuita pre nego što je Marks stvorio svoje učenje“.
„Društvo Isusovo“ – jezuitski verski red u Katoličkoj crkvi bilo je otprilike ekvivalentno KGB-u u Sovjetskom Savezu.
Gore navedeni citati su preuzeti iz „Pravde“ [glavne novine Komunističke partije i vodeće novine bivšeg Sovjetskog Saveza] Iz članka: Postoji li razlika između Hrišćanstva i komunizma? 30/04/2013

Skoro svi inkvizitori i visoko pozicionirano katoličko sveštenstvo bili su Jevreji.

Dokumentovani slučaj u šleskom gradu Neisse otkriva da je napravljena ogromna peć, u kojoj je tokom desetogodišnjeg perioda više od hiljadu „osuđenih veštica, od kojih su neke bile mlade od dve godine“ živo spaljeno.² Mnoge žrtve su takođe bile izuzetno stare , neki u 80-im godinama. Ovo nije pravilo nikakvu razliku za crkvu.

Hrišćanska crkva je ubila, mučila, sakatila i uništila milione i milione života, kako direktno kroz inkviziciju tako i indirektno kroz sve ratove koje su oni podsticali. Šteta i uništenje koje je ova pokvarena religija nanela čovečanstvu gotovo je van razumevanja. Većina ljudi nije ni svesna činjenica. Između 1450-1600, hrišćanska crkva je bila odgovorna za mučenje i spaljivanje oko 30.000 navodnih „veštica“.³

Tokom vladavine rimskog imperatora Konstantina 306-337. godine n.e. doktrine hrišćanske crkve smatrane su osnovom zakona.⁴ Jeretici [osobe koje su se protivile crkvenim učenjima, ili su čak bile optužene za takva] su traženi, mučeni i na kraju ubijani. Jeres je bila uvreda protiv države i crkve. Stotinama godina, građanski vladari su pokušavali da iskorene svaku jeres.

Već 430. godine nove ere, crkvene vođe su proglasile jeres kažnjivom smrću. 906. godine, „The Canon Episcopy“ je bio prvo crkveno telo koje je izričito zabranilo upotrebu veštičarenja.⁵ Pre nego što je inkvizicija u potpunosti počela, crkva je prihvatila jeretike nazad u okrilje, pod uslovima koje je smatrala razumnim. Sledi primer:

Tri nedelje jeretik je svučen do pojasa i bičevan od ulaza u grad/selo pa sve do crkvenih vrata. Trebalo je da trajno uskrati sebi meso, jaja i sir osim na Vaskrs, Pedesetnicu i Božić, kada treba da ih jede u znak svog pokajanja. Dvadeset dana, dva puta godišnje izbegavati ribu i tri dana svake nedelje ribu, vino i ulje - post, ako mu zdravlje dozvoljava.

Trebalo je da nosi monašku odeždu sa malim krstom, prišivenim na grudima. On/ona je trebalo da sluša misu/liturgiju svakodnevno. Sedam puta dnevno, on/ona je trebalo da recituje kanonske časove i pored toga, biti u Paternosteru deset puta svakog dana i dvadeset puta svake noći.
On/ona je trebalo da ima potpunu apstinenciju od seksa. Svakog meseca on/ona je trebalo da se javlja svešteniku koji je trebalo da drži jeretika pod pomnim nadzorom. On/ona je trebalo da bude odvojen od ostatka zajednice.⁶

Ne postoji precizan datum za početak inkvizicije, većina izvora se slaže da se manifestovao tokom prvih šest godina vladavine katoličkog pape Grgura IX, između 1227. i 1233. Često se pominje papa Grgur IX koji je vladao od 1227-1241. da kao „otac inkvizicije“.

Inkvizicija je bila kampanja mučenja, sakaćenja, masovnih ubistava i uništavanja ljudskih života - koju su počinili hrišćani i njihov jevrejski koren. Crkva je povećavala moć sve dok nije imala potpunu kontrolu nad ljudskim životima, kako svetovnim tako i verskim.
Vatikan nije bio zadovoljan napretkom regionalnih lidera u iskorenjivanju jeresi. Papa Inoćentije III je angažovao svoje inkvizitore koji su direktno odgovarali njemu. Njihova vlast je ozvaničena u papskoj buli od 25. marta 1199.⁷ Inoćentije je proglasio „svako ko pokuša da protumači lični pogled na Boga koji je u suprotnosti sa crkvenom dogmom mora biti spaljen bez sažaljenja.“⁸

Godine 1254, da bi olakšao posao inkvizitorima, papa Inoćentije IV je doneo dekret da tužitelji mogu ostati anonimni, sprečavajući žrtve da se suoče sa njima i da se brane. Mnoge crkve su imale sanduke u koje su doušnici mogli ubaciti pismene optužbe protiv svojih komšija. Tri godine kasnije, on je prihvatio i zvanično odobrio mučenje kao metod izvlačenja priznanja jeresi. ⁹

Žrtve su mučene u jednoj prostoriji, a zatim, ako su priznale, odvođene su iz odaje u drugu sobu da priznaju inkvizitorima. Tako bi se moglo tvrditi da su priznanja data bez upotrebe sile. Inkvizicijski zakon je zamenio državno pravo. Umesto „nevin dok se ne dokaže kriv“, bilo je „kriv dok se ne dokaže da je nevin“.

Inkvizitori su se veoma obogatili, primajući mito i novčane kazne od bogatih koji su plaćali da bi izbegli krivično gonjenje. Bogati su bili glavne mete crkve koja je generacijama konfiskovala njihovu imovinu, zemlju i sve što su imali. Inkvizicija je uz optužbu preuzela svu imovinu žrtava. Bilo je vrlo malo ili uopšte ikakve šanse da se dokaže da je neko nevin, tako da je ovo jedan od načina na koji je katolička crkva postala veoma bogata. Papa Inoćentije je izjavio da pošto je "bog" kaznio decu za grehe njihovih roditelja, ona nemaju pravo da budu zakoniti naslednici imovine svojih roditelja. Osim ako deca nisu izašla slobodno da optuže svoje roditelje, ostala su bez novca. Inkvizitori su čak optuživali mrtve za jeres, u nekim slučajevima, čak sedamdeset godina nakon njihove smrti. Ekshumirali su i spalili kosti žrtve i oduzeli svu imovinu njihovim naslednicima, ostavljajući ih bez ičega. ¹⁰

Akcije inkvizitora imale su razorne posledice po ekonomiju zbog čega su čitave zajednice potpuno osiromašene, dok je crkva bila prezasićena bogatstvom. Oni su takođe osakatili ekonomiju sumnjivim profesijama. Inkvizitori su verovali da štampana reč predstavlja pretnju za crkvu i ometala je komunikaciju koju je doneo pronalazak štamparije u 15. veku. Karte, kartografi, putujući trgovci i trgovci bili su pod velikom sumnjom; pretnja crkvi.

Iako je crkva počela da ubija ljude koje je smatrala jereticima u 4. veku i ponovo 1022. u Orleanu, papski statuti iz 1231. insistirali su da jeretici pate od vatre. Spaljivanje ljudi do smrti sprečilo je prolivanje krvi. Jovan 15:6 „Ako neko ne ostane u meni, izbačen je kao grana i osuši se; i ljudi ih sabiraju i bace u oganj, i spaljuju se.“

Pedofilija kojoj smo svedoci danas je samo mali primer ludila i izopačenih umova većine hrišćana i gde vodi bilo kakva moć koju steknu.

Lov na veštice, 1450-1750, bio je ono što je R. H. Robbins [Enciklopedija veštičarenja i demonologije] nazvao „šokantnom noćnom morom, najgnusnijim zločinom i najdubljom sramotom zapadne civilizacije“. U ovom periodu od 300 godina, crkva je povećala masovna ubistva i sistematsko mučenje nevinih ljudski. Mučiteljima je bilo dozvoljeno onoliko vremena koliko god im je bilo potrebno da muče svoje žrtve. Većina sudova je zahtevala da se žrtva dobro obrije pre mučenja, tvrdeći da svaki Demon koji ostane neopažen u dlaci na telu žrtve može da interveniše da uguši bol koji su mučitelji naneli ili da može da odgovara za žrtvu. ¹¹

Doktori bi bili prisutni ako bi se činilo da bi žrtva mogla umreti od mučenja. Žrtvi bi tada bilo dozvoljeno da se malo oporavi pre nego što je primenjeno još više mučenja. Ako je žrtva umrla tokom mučenja, inkvizitori su tvrdili da je đavo intervenisao sa ciljem da žrtvu poštedi daljeg bola ili da je spreči da otkrije njene tajne.¹² Onima koji su se onesvestili sipali su sirće u nozdrve da ih ožive. Porodice žrtava su po zakonu bile obavezne da sudovima nadoknade troškove mučenja. Crkva je zaplenila čitava imanja. Sveštenici su blagosiljali instrumente za mučenje pre nego što su korišćeni. Određeni uređaji su korišćeni za nanošenje maksimalnog bola; neosporni dokaz bolesnog hrišćanskog uma:

Judas Cradle

Žrtva je povučena kanapom ili lancem, a zatim spuštena na vrh. Mučitelj je kontrolisao pritisak pričvršćivanjem tegova na žrtvu ili ljuljanjem ili podizanjem i spuštanjem žrtve sa različitih visina.

Brodequin [The Boots]
Brodequin je korišćen za gnječenje nogu tako što se sprava zategne rukom ili se čekićem zakucava u klinove kako bi se razbijale kosti sve dok koštana srž nije izletela. Ljudi koji su se onesvestili, osuđeni su ponovo pod izgovorom da je gubitak svesti đavolski trik kako bi pobegli od bola.

Paljenje stopala.
Ulje i mast nanosili su se na noge pre nego što su ih pekli na vatri. Korišćen je ekran za kontrolu ili povećanje bola dok je izlaganje vatri primenjivano, i uključeno u mučenje radi maksimalne patnje. Takođe, kao varijanta, neke žrtve su bile primorane da nose velike kožne ili metalne čizme u koje se sipala kipuća voda ili rastopljeno olovo.

Vešanje and the Strappado

Žrtvi su ruke bile vezane iza leđa. Zatim su koloturom i užetom dovučeni do plafona komore za mučenje. Usledila je dislokacija. Hrišćani su preferirali ovaj metod, jer nije ostavljao vidljive tragove mučenja. Teški utezi su često bili vezani za žrtvu kako bi se povećao bol i patnja.
Skvasacija je bila ekstremniji oblik torture. Ova metoda je podrazumevala vezivanje tegova do stotine kilograma, izvlačenje udova iz njihovih ležišta. Nakon toga, hrišćanski inkvizitor bi brzo otpustio konopac tako da bi oni pali na pod. U poslednjoj sekundi, hrišćanski inkvizitor bi ponovo povukao konopac. Ovo je iščašilo gotovo svaku kost u telu žrtve.

Mnogi su takođe bili obešeni naglavačke dok nije došlo do davljenja.

Jeretička viljuška

Ova naprava je često korišćena za utišavanje žrtve na putu do lomače, tako da nisu mogli da otkriju šta se dogodilo u mučilištu niti da se na bilo koji način brane.

Isecanje Mesa

Hrišćansko sveštenstvo je bilo oduševljeno kidanjem i isecanjem tela. Katolička crkva je naučila da ljudsko biće može da živi dok mu se koža živa ne oguli do pojasa. Često oštrice zagrijavane do crvenila i korišćeni na ženskim grudima i genitalijama oba pola.

Otkidači grudi

Gvozdena stolica za mučenje bila je pokrivena šiljcima. Žrtva je bila vezana gola, a ispod stolice je zapaljena vatra. Korišćeni su i teški predmeti. Stavljani su na žrtvu da bi pojačali bol od šiljaka. Zadavani su i udarci maljem. Često su se na stolicu primenjivale i druge sprave, kao što su kliješta za cepanje mesa, prikazana gore, i stege za gnječenje nogu

Lomljenje lobanje
Ovo govori samo za sebe. Hrišćansko sveštenstvo je preferiralo ovu spravu jer nije ostavljalo vidljive tragove, osim ako lobanja nije bila potpuno zgnječena, što se i događalo.

Stalak

Stalak, poznat i kao merdevine, bio je još jedna sprava koja se u velikoj meri koristila. Procedura je bila da se gola ili žrtva postavi horizontalno na merdevine ili stalak. Užad su korišćeni za vezivanje ruku i nogu poput podveza. Čvor se mogao stalno uvijati da bi stegao konopce i istegnuo žrtvu do mesta gde su se mišići i ligamenti kidali i kosti lomile. Često su na žrtvu stavljani teški predmeti kako bi se pojačao bol. Crkva je to smatrala „jednim od blažih oblika mučenja“.

Točak

Gola žrtva, bila je ispružena, ležala licem nadole ili na optuženičkoj klupi, sa raširenim rukama i nogama i vezana za kočeve ili gvozdene prstenove. Drvene prečke su postavljene ispod zglobova, laktova, članaka, kolena i kukova. Inkvizitor je zatim razbio ud po ud i zglob za zglobom, uključujući ramena i kukove, gvozdenom ivicom točka, vodeći računa da ne dođe do smrti žrtve. Bilo je krhotina smrskanih kostiju, krv je prštala svuda, a ceo skelet žrtve je smrvljen i smrskan. Nakon toga su slomljeni udovi „upleteni“ u žbice velikog točka

Točak mora biti jedan od najstrašnijih uređaja za mučenje.

Lomljenje prstiju
Šraf je bio uređaj na koji su se žrtvini prsti stavljali i sistematski lomili. Vijci su se često primenjivali istovremeno sa strappadom i drugim napravama za mučenje da bi se naneo veći bol.

Mučenje vodom
Žrtvu bi skinuli i vezali za klupu ili sto, a levak je ubačen i pritisnut u žrtvino grlo. Voda je sipana u levak u punim krčagama uz štipanje za nos, primoravajući ga da guta. Nakon što je ovo ponovljeno dovoljno puta do mesta gde je žrtvin stomak pred pucanjem, klupa ili sto se nagnu, a žrtvina glava je bila usmerena na pod. Voda u stomaku vrši bolan pritisak na žrtvina pluća i srce. Uz ovo nije bio samo neverovatan bol, već i osećaj gušenja. Inkvizitori bi takođe udarali maljem po stomaku do unutrašnje tačke rupture. U drugoj varijanti, žrtva je bila prinuđena da proguta velike količine vode zajedno sa dužinama užeta. Konopci su zatim nasilno izvučeni iz žrtvinih usta, što je dovelo do izbacivanja creva.

Devica Marija
Prednju stranu ove sprave prekrivala je statua Device Marije, unutra su bili šiljci, oštri noževi ili ekseri. Poluge bi pomerale ruke statue, lomeći žrtvu o noževe i eksere

Drugi uređaji i metode:

Prisilno hranjenje presoljenom hranom koja je rezultirala ekstremnom žeđom, zatim uskraćivanjem vode.
Potapanje u vrelu vodu sa krečom.
Dva ili više inkvizitora trzaju napred-nazad sa užadima pričvršćenim za ogrlicu sa šiljcima. Ovo je pokidalo meso na vratu žrtve. Varijacije su koristile vijke koje su se mogli zategnuti.
Molitvena stolica. Daska za šiljke na kojoj je žrtva bila prinuđena da kleči.
Hrana koja je bila puna gvozdenih šiljaka.
Polako pečenje žrtava na vatri.
„Hodanje veštice“ podrazumevalo je primoravanje žrtve da danima hoda napred-nazad dok se potpuno ne iscrpi. Varijanta ovoga je bila da žrtva sedi prekrštenih nogu na drvenoj stolici, lišena kretanja ili spavanja. Neke žrtve su imale i po 80 godina.
"Bacanje." Slično ogrlici od gvožđa sa šiljcima, samo je konopac bio čvrsto vezan oko glave i žrtva je povučena napred-nazad.
"Turkas." To su bile varijacije klešta za vađenje noktiju.
Mnogi su bačeni u prljave tamnice bez svetlosti ili kontakta sa ljudima, pored toga, često su bili vezani lancima ili zatvoreni u kockama.
„Bedovanje iznad daha“ drevno verovanje da bi krvarenje veštici iznad usta i nosa prekinulo čini podsticalo je inkvizitore da cepaju meso, zabadaju igle i druge instrumente na lice žrtve.

Galileo Galilej, poznati italijanski astronom i fizičar, bio je jedna od najistaknutijih žrtava inkvizicije. Pismo u kojem je pokušao da demonstrira kopernikansku teoriju, da zemlja nije centar univerzuma, prosledili su neki od njegovih neprijatelja inkvizitorima u Rimu. Suđeno mu je 1633. i proglašen je krivim za jeres. Bio je primoran da se odrekne [javno povuče svoju izjavu] i osuđen je na doživotni zatvor u kućnom pritvoru.
Papa Jovan Pavle II je 1979. godine izjavio da je Rimokatolička crkva „možda pogrešila kada ga je osudila“ i osnovao komisiju za proučavanje slučaja.¹³
Godine 1993. Katolička crkva je „zvanično“ pomilovala Galileja. Drugim rečima, oprostili su mu što je učio da se planete okreću oko Sunca, a ne oko Zemlje.

Gubitak ljudskih života:

Salcburg, Austrija, 1677-1681 preko 100 ubijenih.
Baskijska oblast Pirineja; 1608, advokat Pjer de Lankr je poslat u region da „iskoreni i uništi one koji su obožavali paganske Bogove“. Preko 600 mučenih i ubijenih.
Veštičiji sudija Anri Bogue c. 1550-1619 poslao je oko 600 žrtava na smrt u Burgundiju, među kojima su bila i mala deca koja su sistematski mučena, a zatim živa spaljena.
Trudnica je živa izgorela i od traume se porodila pre nego što je umrla. Beba je bačena nazad u vatru.
Švedski grad Mora, 1669, više od 300 ubijenih. Među njima 15 dece. Trideset i šestoro dece između 9 i 15 godina terano je da trče kroz rukavicu i tukli su ih šipkama po rukama jednom nedeljno tokom cele godine. Dvadesetoro najmlađe dece, svi mlađi od 9 godina, bičevali su po rukama na vratima crkve 3 nedelje zaredom. Mnogo više ih je teško pretučeno zbog vradžbina.
U Škotskoj, pod vladavinom Olivera Kromvela, ukupno 120 u jednom mesecu je ubijeno 1661. Procene ukupnog broja mrtvih su čak 17.000 između 1563. i 1603. godine.
U Vircburgu, u Nemačkoj, kancelar je napisao grafički prikaz 1629. godine:
„...ima trista dece od tri ili četiri godine, za koje se kaže da su imali odnos sa đavolom. Video sam pogubljenja dece od sedam godina i hrabrih malih učenjaka od deset, dvanaest, četrnaest i petnaest godina"
Između 1623. i 1633. godine, oko 900 „veštica“ je ubijeno širom Vircburga. Ovo su uglavnom radili jezuiti.
Hroničar iz Trevesa izvestio je 1586. da su inkvizitori zbrisali celokupno žensko stanovništvo u dva sela. Ostale su žive samo dve žene.
Među zapaženim slučajevima su bili vitezovi templari, Jovanka Orleanka koja je bila okovana za vrat, ruke i noge i zaključana u skučeni gvozdeni kavez.

Ovo gore su samo neki od primera. (Gore navedeni izveštaji su preuzeti iz Casselovog rečnika veštičarenja Dejvida Pikeringa.)

Nedelje, 12. marta 2002, papa Jovan Pavle II se izvinio za "greške koje je načinila njegova crkva u poslednjih 2000 godina."

Reference:

¹The Dark Side of Christian History by Helen Ellerbe, page 124
²Cassel Dictionary of Witchcraft by David Pickering, article on "Germany", page 108
³Cassel Dictionary of Witchcraft by David Pickering, article on "Inquisition", page 146
⁴ World Book Encyclopedia article on "Inquisition." ©1989
⁵ Wizards and Sorcerers by Tom Ogden, article on "Inqusition."
⁶ The Dark Side of Christian History by Helen Ellerbe, page 77
⁷Wizards and Sorcerers by Tom Ogden, article on "Inquisition."
⁸The Dark Side of Christian History by Helen Ellerbe, page 77
⁹Wizards and Sorcerers by Tom Ogden
¹⁰The Dark Side of Christian History by Helen Ellerbe, page 80
¹¹Cassel Dictionary of Witchcraft by David Pickering article on "Torture."
¹²Cassel Dictionary of Witchcraft by David Pickering, article on "torture."
¹³World Book Encyclopedia article on "Galileo." ©1989

NATRAG NA RAZOTKRIVANJE KRŠĆANSTVA