„Posle vrlo kratkog vremena“, izveštava jedna žena, koja je i sama evakuisana iz Kelna, i bila zarobljena u podrumu, „morali smo da stavimo gas maske i naočare. Kroz rupe u zidovima podruma, iz podruma sa obe strane, izlazio je dim i isparenja. Međutim, nije bilo gas maski za bebe. Najviše su stradali starci i deca. Svojim očima sam morala da gledam kako se tronedeljna beba guši u naručju svoje majke.“

„Na trgu je bilo na hiljade ljudi koji su stajali zbijeni rame uz rame, bez panike, nemi i nepomični. Iznad njih su besnele vatre. Na ulazu u stanicu već su se gomilale gomile mrtve dece i drugih, koje su iznosile iz stanice. Mora da je na stanici bio dečiji voz. Sve više i više mrtve dece je bilo složeno. Oduzela sam jedno njihovo ćebe za jednu od svojih beba, koja nije bila mrtva, već živa i užasno hladna. Ujutro su došli neki stariji pripadnici SA-a i jedan od njih je pomogao meni i mojoj porodici da prođemo kroz grad na sigurno.“ ¹

Bombardovanje Drezdena bilo je jednako užasno kao i bombardovanje Hirošime i Nagasakija. Drezden je bio nenaoružan grad i bio je jedan od glavnih centara kulture u Nemačkoj. Bombardovanje Drezdena je bio čin genocida nad nemačkim narodom i s obzirom da se to dogodilo veoma kasno u ratu; marta 1945. Napad je izvršen da bi se dodatno slomio nemački moral. Napad je izveden zapaljivim bombama [vatrenim bombama], i to u tolikoj meri da je skoro sav kiseonik bio isisan iz grada i Drezden je bio pretvoren u pepeo. Patnja nevinih bila je van svake mašte. Ovo bombardovanje, kao i bombardovanje Hirošime i Nagasakija, bili su direktni napadi na nenaoružane civile. Datumi odabrani za ovaj specifičan napad na nemački narod, poklopili su se sa hrišćanskim praznikom „Pepelnice“. Malo ljudi je svesno činjenice da „Sveta Biblija“ nije ništa drugo do knjiga jevrejskih vradžbina. Za više o ovome pogledajte Razotkrivanje Hrišćanstva Jevreji su koristili ovaj određeni datum [usmeravajući duhovnu energiju hrišćana] da svedu Drezden u PEPEO.

„Požar u Drezdenu podstakao je sumnju da su zapadni saveznici bili zainteresovani samo za likvidaciju nemačkog naroda“, sugerisao je inspektor nemačke vatrogasne službe u memoarima napisanim posle rata. Onima u Drezdenu koji su preživeli prvi napad, činilo se da se sve što im je rečeno o savezničkom Morgentau planu materijalizuje prebrzo. 2 Kao i većina istorijskih jevrejskih vojnih operacija, veliki masakri u Drugom svetskom ratu dogodili su se, ne na bojnom polju, već u mirnim gradovima. To je bilo u skladu sa diktatom Knjige o Jestiri, koja upućuje Jevreje da masakriraju žene i decu , i da istrebe porodice onih koji se usude da im se suprotstave.

Tako je bilo u Drezdenu, istorijskom nemačkom kulturnom centru, gde su se okupile hiljade nemačkih žena i dece, i izbeglica od komunizma. Crveni krst ih je uverio da će biti bezbedni. Krvlju izluđeni Jevreji, želeli su ne samo da ubiju što više nemačkih civila, već i da izbrišu iz istorije sve dokaze zapadne civilizacije, najveće i najlepše primere bele kulture koji su sakupljeni u Drezdenu, nezamenljivi porcelan, neprocenjive slike, barokni nameštaj, i rokoko vile sa svojom poezijom uklesanom u kamenu. Sve je opustošeno u masovnom bombardovanju u kojem je poginulo oko 300.000 nemačkih civila u gradu koji čak nije bio ni vojni cilj.

Kao i Drezden, Hirošima je takođe bila drevni kulturni centar, bez vidljivog vojnog cilja. Mirne porodice Japana su takođe masovno umirale. Mnoge su odmah bile u prahu od prve atomske bombe ikada korišćene u vojnoj operaciji, ali hiljade preživelih žrtava živele su godinama, oštećene i spaljene, a njihovi udovi i organi polako su trulili od trovanja radijacijom. Čak i dok su japanski zvaničnici očajnički tražili mir, Jevreji su žurno naredili bacanje druge atomske bombe, ove na Nagasaki, izvodeći drugi test svoje bombe protiv bespomoćnih civila, kako je propisano u Knjizi od Jestire. Opet, stotine hiljada civila je strašno umrlo.

„Pre Drugog svetskog rata, Drezden se zvao „Firenca sa Elbe“ i smatran je za jedan od najlepših gradova na svetu zbog svoje arhitekture i muzeja. Doprinos Drezdena ratnim naporima bio je minimalan u poređenju sa drugim nemačkim gradovima. U februaru 1945. tamo su se sklonile izbeglice koje su bežale od sovjetskog napredovanja na istoku.“
„U noći 13. februara stotine RAF bombardera spustile su se na Drezden, u dva talasa, bacajući svoj smrtonosni teret neselektivno nad gradom. Gradska protivvazdušna odbrana bila je toliko slaba da je oboreno samo šest bombardera Lankaster. Do jutra je oko 800 britanskih bombardera bacilo 1.478 tona visokoeksplozivnih bombi i 1.182 tone zapaljivih sredstava na Drezden, stvarajući veliku vatrenu oluju koja je uništila veći deo grada i ubila brojne civile. Kasnije tog dana, dok su preživeli izlazili iz tinjajućeg grada, preko 300 američkih bombardera počelo je da bombarduje Drezdenske železnice, mostove i transportne objekte, ubivši hiljade drugih nedužnih ljudi. 15. februara, još 200 američkih bombardera nastavilo je napad na gradsku infrastrukturu. Sve u svemu, bombarderi Osme vazdušne snage SAD bacili su 954 tone eksplozivnih bombi i 294 tone zapaljivih sredstava na Drezden. Kasnije je Osma avijacija bacila još 2.800 tona bombi na Drezden u tri druga napada pre kraja rata."
„Na kraju rata, Drezden je bio toliko oštećen da je grad u osnovi bio totalno sravnjen sa zemljom. Nekoliko istorijskih zgrada – palata Cvinger, Državna opera u Drezdenu i nekoliko finih crkava – pažljivo je rekonstruisano iz ruševina, ali ostatak grada je obnovljen sa jednostavnim modernim zgradama. Američki pisac Kurt Vonegut, koji je bio ratni zarobljenik u Drezdenu tokom napada saveznika i koji se bavio kontroverznim događajem u svojoj knjizi „Klanica-5“, rekao je o posleratnom Drezdenu: „To je ličilo na Dejton, Ohajo, bilo je više otvorenog prostora nego što ima ceo Dejton. Mora da ima tona ljudskog koštanog brašna u toj zemlji.““ ³

„Ulice su bile prepune leševa“, opisao je SS Obergrupenfirer Kerl, „majke sa decom, omladina i stariji ljudi; ponekad su njihova tela bila ugljenisana i spaljena, ponekad netaknuta; ponekad su bila obučena, ponekad gola. Neki leševi su bili toliko bledi da su izgledali kao krojačke lutke. Ležali su u svakom stavu, čas tihi i pribrani, čas užasno zgrčeni, sa poslednjom borbom smrti koja je vikala u svakoj liniji njihovih lica.“ Čak se ni oni koji su stigli do javnih skloništa za vazdušne napade nisu spasili. Bilo je drugačijih scena, neuobičajenih, tamo gde je izbila panika jer su ljudi shvatili prirodu sudbine koju nikada neće izbeći. „Tu i tamo pozicioniranje ostataka kostiju i lobanja pokazivalo je kako su se ljudi međusobno borili da pobegnu iz svojih leševima zakopanih pozicija. Kada su spasilački timovi posle nekoliko nedelja konačno prokrčili put u hermetički zatvorene bunkere i skloništa, toplota koja je stvorena u njima bila je tako intenzivna, da ništa nije ostalo od njihovih stanara; u jednom bunkeru ostavljen je meki talasasti sloj sivog pepela, iz kojeg su lekari procenili broj žrtava samo na „između 250 i 300”. Lekari su često bili angažovani na ovim jezivim zadacima popisivanja, pošto je nemački zavod za statistiku Rajha do 31. januara 1945. bio najbolji u sastavljanju statističkih tabela i podataka. Bazeni rastopljenog metala, koji su ranije bili lonci, tiganji i posuđe za kuvanje, dodatno su svedočili o neuobičajenim temperaturama u ovim bunkerima. Zadatak izvlačenja tela dodeljen je Službi za spasavanje i pomoć „Sicherheits- und Hilfsdienst“ (S.H.D.), koja je bila organizovana u pet odeljenja: vatrogasna služba, sastavljena od lokalnih vatrogasnih brigada za razliku od paravojne nacionalne službe; Instandsetzungsdienst, služba koja je popravljala polomljene gasovode, obnavljala snabdevanje strujom i vodom i rušila opasne objekte; medicinska služba koju je organizovao nemački Crveni krst; služba za dekontaminaciju, služba za protivmere savezničkih gasnih napada, i na kraju veterinarska služba za zbrinjavanje ranjene stoke i kućnih ljubimaca.“⁴

„Neki ljudi su dočekali krajnje užasne smrti, kada su bili pogođeni sistemi centralnog grejanja, pa bi podrumi bili poplavljeni užareno toplom vodom. Ljudi koji su se sklonili u statične rezervoare za vodu su takođe u pojedinim delovima bili opečeni. Ugao Muschinski-Straße, na primer, proključao je na jakoj vrućini noćne vatrene oluje. Deset leševa, čija je koža bila crvena od vrućine, lebdeli su u vodi.“ ⁵

„U meteorologiji, razlike u temperaturi su od 20° do 30° Celzijusa. U ovoj vatrenoj oluji, temperature su bile veličine 600°, 800° ili čak oko hiljadu stepeni Celzijusa. To je objasnilo kolosalno nasilje vetrova vatrene oluje. Pojedinci su bili bacani kao kugle po ulicama dok je uragan čupao svu odeću sa njihovih tela. Gomile ljudi koji su bežali su zahvaćeni vatrenim tornadom, bačeni u plamen i živi spaljeni— ovo holokaust u pravom smislu te reči“. ⁶

Film "Drezden" [2006]] je veoma realističan prikaz ove užasne tragedije. Ovaj film je veoma slikovit i izuzetno tužan.

„Klanica-pet“ (1972) Kurta Vonegata mlađeg [1972] takođe prikazuje bombardovanje Drezdena.

Reference:

[1] Apocalypse 1945: The Destruction of Dresden by David Irving Copyright © Parforce UK Ltd, London, 1995 and 2005

[2] Ibid.

[3] This Day in History: Feb 13, 1945: Dresden devastated

[4] Apocalypse 1945: The Destruction of Dresden by David Irving Copyright © Parforce UK Ltd, London, 1995 and 2005

[5] Ibid.

[6] Ibid.

NAZAD NA PRAVI HOLOKAUST