Broj nejevreja za upotrebu ropskog rada u stočnim vagonima, bio je tako zbijen da se malo ko mogao pomerati. Ovo je takođe urađeno sa crnim afričkim robovima na ropskim brodovima koji su svi bili u vlasništvu Jevreja i kojima su upravljali Jevreji. Da biste pročitali ceo nalog, možete pristupiti linku ispod. Iako smo protiv islama, ovo je detaljan i odličan članak: Ko je doveo robove u Ameriku? Volter Vajt mlađi, 1968:

Ko je doveo robove iz Amerike

To je i danas činjenica koja se lako može uočiti kod industrijske poljoprivrede. Jevreji su vlasnici velikih korporacija koje se bave ovim najgnusnijim zlostavljanjem životinja. Sve životinje su zarobljene u malim kavezima i sanducima, žive u sopstvenoj prljavštini i otpadu, ne mogu ni da se okrenu ili se jedva pomeraju, a ako istražite, videćete jedan obrazac ovde. Sve ovo je jevrejski koncept, zarobljivanje živih bića u izuzetno male prostore koji će se koristiti za jevrejske profite i eksploataciju na najbrutalniji način. Sve ovo Jevreji lukavo svaljuju na naciste. S obzirom na to da mediji održavaju impuls kao što to rade i sa promocijom svoje laži o Hrišćanstvu, malo ljudi se zaista pita da li je sve to istina ili ne. Jevreji nisu očekivali niti hteli raspad SSSR-a i Istočnog komunističkog bloka. Mnogi izveštaji o logorima smrti ropskog rada [malo je ljudi zaista preživelo da bi se ispričalo] sada se otkrivaju javnosti, ali se moraju izvršiti neophodna istraživanja. Poznata su imena kao što su „Aušvic“, „Treblinka“, „Sobibor“ ili „Dahau“. Pored mnoštva filmova koji izlaze iz jevrejskog Holivuda, mediji pod kontrolom Jevreja neprestano objavljuju i promovišu knjige na tu temu.

Koliko ljudi je čulo za Kolimu ili Serpantinku? Komunističkih logora ima još na hiljade. Broj ovih ropskih radnih logora kojima su upravljali Jevreji je beskrajan. Spisak ispod je samo deo:

Spisak logora Gulaga [Vikipedija] -

Ima ih i dan danas na hiljade u Kini, mnogi u Severnoj Koreji i u bivšim komunističkim zemljama; sve vode Jevreji sa jevrejskim standardima za nejevreje. Jevreji se infiltriraju u svim rasama i etničkim grupama. Mogu se identifikovati po njihovom DNK, što je još jedna oblast koju ljudi treba da istražuju i o njoj uče. Od otkrivanja zločina počinjenih pod jevrejskim komunizmom, Jevreji sada rade prekovremeno, pokušavajući da izjednače Jevreja Josifa Staljina sa Adolfom Hitlerom. Pored ovog jevrejskog smeća, postavljali su veb-stranice pokušavajući da se razdvoje na način da tvrde da Staljin, Berija i drugi koji su vodili ovaj brutalni sistem ubistava nisu bili Jevreji, čak idu tako daleko da tvrde da je Vladimir Lenjin „samo delom Jevrejin“. Malo ljudi se trudi da uradi neophodna istraživanja i ovo može biti teško, ali istina je...Staljin, Berija i Lenjin su svi bili Jevreji. Pravo prezime Josifa Staljina bilo je Džugašvili, što na gruzijskom znači „sin Jevreja“. Pored toga, svedok komunističkih logora smrti i pisac Aleksandar Solženjicin pisao je prijatelju za dopisivanje gde je dao manji komentar kritikujući Staljina, a takođe je pominjao Staljinovo jevrejstvo. Njegovo pismo je presretnuto i zbog toga je bio odmah uhapšen. Staljinovo jevrejstvo je bilo opštepoznato, ali se nije smelo pominjati. Lavrenti Berija, masovni ubica i monstrum, bio je karaimski Jevrejin. Takođe je bio veoma dobar i čak blagonaklon prema Jevrejima. [Referenca: Komesar: Život i smrt Lavrentija Pavloviča Berije, Tadeus Vitlin © 1972].

Da ne pominjemo da je prezime „Beria“ izvedenica od jevrejskog „Bar“, i ne razlikuje se od „Barri“ ili „Berri“, inače jevrejska imena. Zato što je Adolf Hitler upozorio nejevreje na ekstremnu opasnost od Jevreja i njihovog komunizma, nacistička Nemačka je nemilosrdno napadnuta. Ovaj primer se ne razlikuje od jevrejskih napada na našeg Istinskog Stvoritelja Boga Satanu. Nacistička Nemačka je nepravedno optužena za „istrebljenje Jevreja i mnogih drugih“, što je totalna laž, a to se može lako dokazati. Takozvano „negiranje holokausta“ je čak protivzakonito u mnogim zemljama širom sveta. Posleratna Nemačka je isplatila milijarde dolara, bila je zatrpana sramotom, klevetana je i mnogo gore stvari su učinjene Nemcima. Jevreji su koristili svoj lažni holokaust da eksploatišu, kontrolišu i pre svega, da uspostave komunizam, kako direktno tako i indirektno širom sveta.

Žrtve komunističkih logora smrti pod kontrolom Jevreja nisu dobile ništa. Nema reparacije, nema pomoći, preživele porodice nisu dobile ništa. Što je još gore, niko od jevrejskih zločinaca nikada nije priveden pravdi. Dok mediji pod jevrejskom kontrolom bruje pričom za pričom o takozvanim „nacističkim ratnim zločincima“ koji su „privedeni pravdi“, nije bilo nikakve pravde za milione žrtava komunističkih gulaga širom sveta. Osim toga, neupućena javnost je usredsređena na „nacisti ovo i nacisti ono“ i ne zna ništa o pravim žrtvama. Ova vrsta jevrejske indoktrinacije je takođe forsirana u školama u kojima se komunizam uči kao nešto dobro i blagonaklono od strane jevrejskih profesora fakulteta i njihovih nejevrejskih poslušnika. Komunizam, kao i Hrišćanstvo, je još jedan program jevrejskog bratstva koje propoveda „jednakost, pristojan životni standard i beneficije radnika...“ - SVE LAŽI! Oba su programi ropstva i smrti. Oba programa, kao i bilo koji drugi jevrejski program smrti, stvaraju problem, a zatim potiču njihovo lažno rešenje.

Sledeći članak otkriva gnusne zločine koje su Jevreji počinili nad nejevrejima. Naravno, Jevreji su takođe imali manju istoriju svojih stradanja u komunizmu. Jevreji koji su bili u veoma malom broju u nekim od logora su ti koji najglasnije vrište o tome i jevrejska štampa ih drži da bi ponovo obmanjivali ljude da veruju da komunizam nije jevrejski, što je još jedna potpuna laž. Nacrt jevrejskog komunizma nalazi se u Bibliji. Jevreji su napisali Bibliju. Još jedan primer je, za sve što jevrejski bog „Jahve/Jehova“ u Bibliji jeste i čini se okrivljuje Satana. Na primer, atributi „ljudska mržnja“ ili „ubica i lažov od početka“. Treba samo pogledati Stari zavet da bi se video beskrajni genocid i masovna ubistva nejevreja od strane ovog tzv. Boga. Jevreji tvrde da je „đavo“ potpuno materijalan. U Bibliji ili Hrišćanstvu nema uopšte duhovnosti, samo fiktivna istorija Jevreja, subliminalna poruka o jevrejskoj dominaciji nad nejevrejima i život tog fiktivnog Nazarećanina. U Bibliji postoje beskrajne kontradikcije i suprotstavljeni stihovi. Ovim se osigurava da će se Biblija prilagoditi svim vremenskim periodima i situacijama, kako bi se održao program Hrišćanstva. Jevreji rano nauče da debatuju i zatim napreduju u svom obrazovanju u Ješivi. Osim ako se nejevrejski svet ne probudi, sada kada imamo odličnu šansu sa internetom i masovnim komunikacijama, naš svet će ponovo zapasti u mračno doba i ponovo ćemo biti podvrgnuti totalnom ropstvu, služeći Jevrejima pod najbrutalnijim uslovima. „Kao što je jedan logorski lekar rekao jednoj žrtvi 1949: „Nisi doveden ovde da živiš, već da patiš i umreš... Ako živiš... to znači da si kriv za jednu od dve ove stvari: ili si radio manje nego što ti je bilo dodeljeno, ili si pojeo više nego što ti je dato.““ Iz „Istočno od sunca, epsko osvajanje i tragična istorija Sibira“ Bensona Bobrika © 1992.

Pravi logori smrti i holokaust

Danas je svet pod stegom nove religije: Holokaustanizma. Ovaj program je stvoren da ojača jevrejsku propagandu i održava moćnu vradžbinu nad umovima nejevreja. To je veoma moćna propaganda u ciljevima jevrejske agende. Njegova premisa je osnova za brojne posebne zakone – čineći Jevreje van svake kritike, i čineći oruđe za ućutkivanje svake debate i svakog ko se protivi njihovoj agendi. Pokušavaju da delegitimiziraju sve informacije koje ih razotkrivaju, zajedno sa onima koji to rade. Ove laži im daju lažni moralni presedan za njihovu jevrejsku državu u Palestini, i veći svetski sistem kojim žele da vladaju iz Izraela. To je takođe moćan steroid za njihovu ideologiju kulturnog marksizma (pravo ime za PC), koja je stvorena da uništi svaku zdravu i organsku psihologiju ili materijalnu instituciju koja bi po svojoj prirodi sprečavala Jevreje da nas uništavaju. Da bi sakrili istinu od nas, Jevreji su u mnogim zemljama zabranili ispitivanje ovakvih tema [istina se ne boji istrage]. Gledamo šta se zaista dešavalo i osvetljavamo ovu situaciju. Istina je da se pravi holokaust dogodio u Sovjetskom Savezu kojeg su kontrolisali i stvorili Jevreji. Od mnogih takvih logora smrti u kojima su stradali milioni, ispitaćemo Kolimu, jedan od mnogih logora i čije su vođe opet bili jevrejske zveri. Kasnije ćemo utvrditi, iz svedočenja samih Jevreja, humanu realnost nemačkih logora koja je dokazana čak i na sudu. Nemački radni logori nisu bili logori smrti, već humano vođeni industrijski centri proizvodnje, sa čak i olimpijskim bazenima i sportskim terenima i posmatračima Crvenog krsta.

Kolima: Arktički logori smrti

„Zatvorenici koji su stizali u ogromne tranzitne logore na obali Pacifika, izvan Vladivostoka i kasnije u Nahodku i u Vaninou, u svakom od kojih bi po sto hiljada zatvorenika bilo nagurano u beskrajnom nizu baraka koje su se protezale dokle god je oko moglo videti. Tamo su čekali zatvorske brodove...“ „Andrej Saharov ih je nazvao „brodovima smrti Ohotskog mora.““ „Oni koji su stizali odmah bi bili ponižavani, izgladnjivani i loše obučeni, postali bi samo ostaci ljudskog bića. Oni bi inače proveli oko tri meseca u zatvoru pod uslovima i tretmanom koji se smatra adekvatnim takvima kao što su oni. Putovanje vozom je uvek jedno od najgorih od raznih iskustava žrtava, sa smrdljivim vagonima, neadekvatnim snabdevanjem vodom, nedostatkom hrane i svetla, brutalnim čuvarima. Najduži period ....” Letonci u stočnim vagonima šalju se u koncentracione logore Gulag u jevrejskom SSSR-u.

Na dan ukrcavanja bi stigli u Vanino: „Kada smo izašli na ogromno polje ispred logora, bio sam svedok spektakla koji bi odao pravdu produkciji Cecila B. Demila. Dokle je oko sezalo, bile su kolone zatvorenika koji su marširali u jednom ili drugom pravcu kao armije na bojnom polju. Ogroman odred oficira obezbeđenja, vojnika i signalista sa poljskim telefonima i motociklima održavao je vezu sa štabovima, uređujući nesmetan tok ovih ljudskih reka. Pitao sam šta je trebalo da bude ova ogromna operacija. Odgovor je bio, da je svaki put kada bi se ispratio transport, uprava premestila stanovnike svakog kaveza u kampu, tako da je svako morao sa svojim snopom krpa na ramenu biti odveden na veliko polje i odatle upućen na novo odredište. Samo 5.000 je trebalo da ode, ali 100.000 ljudi je bilo deo scene pred nama. Videle su se beskrajne kolone žena, bogalja, staraca, pa čak i tinejdžera, svi u vojnoj formaciji, po pet u nizu, kako prolaze kroz ogromno polje, a vođene zvižducima ili zastavama. Bilo je više od tri sata do kraja operacije i grupi kojoj sam pripadao dozvoljeno je da krene na mesto ukrcaja.“

„Sećam se pristaništa Vanino (I remember Vanino port) Gde se vozio parobrod mračnog izgleda, (Where the grim-looking-steamer rode,) Kako smo se popeli na platformu (How we climbed the gangplank aboard) Do hladnog i sumornog držanja” (To the cold and gloomy hold)

„Trebalo nam je dosta vremena da naviknemo oči na prigušeno svetlo mračnog donjeg sprata. Kada sam počeo da vidim gde se nalazimo, moje oči su videle scenu koju ni Goja ni Gistav Dore nisu mogli da zamisle. U tom ogromnom, kavernoznom, mutnom držaču bilo je nagurano više od 2.000 žena. Od poda do plafona, kao na gigantskoj farmi živine, bili su zatvoreni u kavezima.... Pod je bio prekriven sa više žena. Zbog vrućine i vlage većina njih je bila samo oskudno obučena; neki su se čak skroz skidali. Nedostatak objekata za pranje i nemilosrdna vrućina prekrili su njihova tela ružnim crvenim flekama, čirevima i žuljevima. Većina je bolovala od nekog oblika kožne bolesti, osim stomačnih tegoba i dizenterije.” “Na dnu stepeništa na koje smo se tada spustili stajala je ogromna bačva, na čijim su ivicama, pred očima vojnika koji su stajali na straži iznad, stajale žene kao ptice, i to u najneverovatnijim položajima. Nije bilo stida, ni razboritosti, dok su čučali da uriniraju ili da isprazne svoja creva. Imao sam utisak da su to poluljudi, polu-ptičija stvorenja koja pripadaju drugom svetu i drugom dobu.” Mnogi zatvorenici nikada nisu preživeli prelazak [koji je obično trajao čitavu nedelju], umirali su od nasilja, gladi i bolesti. U mnogim slučajevima umirali bi bukvalno zgurani rame uz rame kao pokretni predmeti u prljavim skladištima nedeljama. Scena je bila identična brodovima robova u vlasništvu Jevreja koji su bili krcati hiljadama afričkih robova, bukvalno od zida do zida, u prethodnim vekovima. Ovog puta, novi Goji su služili za upotrebu kao robovska radna snaga za jevrejsku komunističku državu.

Kolima – polja ubijanja „Osnovni cilj je bio da se zatvorenici pobiju, kako je jedan komandant to sasvim otvoreno rekao.” Moja beleška* glavni metod milionskog ubijanja zatvorenika bio je da im se dodele nemoguće proizvodne kvote, a zatim smanje porcije hrane koje su svakako bile premale. Kada ljudi nisu mogli da ispune nemoguće kvote, umirali bi od mešavine iscrpljenosti i bolesti. Oni koji bi preživeli (iako su bili drastično oslabljeni), jednostavno bi bili masovno streljani.

Ova metoda je osigurala da je zlato kopano dok su zatvorenici ubijani. Sadizam ove metode bio je, to da bi žrtva radila što je više moguće da ostane živa, u lažnoj nadi, čime bi se obezbedila veća proizvodnja zlata. Kao deo toga, komunisti bi im dali najgoru i najjeftiniju odeću koja je bila bezvredna na hladnoći od 50 do 70 stepeni ispod nule. Žrtva bi bila ostavljena bez ičega osim prljavih krpa punjenih vaškama, kako bi omotala svoja promrzla stopala i telo. Ljudi bi bili ostavljeni da žive naslagani jedni na druge, kao fabričke farmske životinje u kavezima, u lošim, jeftinim kolibama bez izolacije ili odgovarajućeg grejanja, u najhladnijem regionu na svetu. Samo na Kolimi jevrejski komunistički režim je sistematski pobio preko tri miliona ljudi, a Kolima je formirala samo jedan takav logor od mnogih širom sovjetskih Jevreja. Svaki od izveštaja nije samo pojedinac koji to daje, već i kolektivno iskustvo miliona onih koji su bili osuđeni na takve logore.

Stvarnost logora: „Klima u unutrašnjosti, gde može da se spusti na -70 stepeni, je zaista najhladnija na severnoj hemisferi: stvarni pol hladnoće je u Ojmjakonu, odmah iznad Gidana.“ „U leto 1932. pokrenuta je operacija. Napad kolektivizacije na seljaštvo doveo je do ogromnog porasta broja hapšenja. Od 10 miliona ruskih seljaka (moja beleška bliži broj od 15 miliona) koji su bili uhapšeni, polovina je umrla zbog gladi i pogubljenja, a od ostatka je sigurno najmanje tri i po miliona poslato u logore. Kolima je dobila svoj deo." „Niti su barake niti kolibe u kojima su zatvorenici provodili svoje slobodne sate bili od neke pomoći. Očajnički pretrpane, …, često su bili prilično neizolovane (dok su čuvarske kolibe imale piljevinu između dva sloja daske). I, kako su bile izgrađene, pukotine i rupe su obično bile zatrpane mahovinom, krpama ili slamom. Takođe, skoro svi rudari su patili od mnogih bolesti prostate. Pokušavali su, kada bi ih slali u druge logore, da dobiju donje krevete, kako bi poštedeli svoje kolege. Tamo gde su svi zajedno, to nije bilo moguće."

„Šporeti su, takođe, bili prilično neadekvatni. Stalno se prigovaralo da kasarna nije imala dovoljno grejanja, odeća se ne bi osušila. U jesen su držali ljude potopljene do gole kože na kiši i hladnoći, da ispune norme koje takve beznadežne olupine svakako ne mogu ispuniti...Zatvorenici nisu bili obučeni za klimu u Kolimskom kraju. Davali su im odeću iz treće ruke, puke krpe, a često su imali samo platneni omotač na nogama. Njihove pocepane jakne nisu ih štitile od ljutog mraza, a ljudi su se masovno smrzavali. Primetili smo uverljivo opake propise, koji su od 1937. praktično zabranjivali odeću koja odgovara podneblju.“ „Deset vaški u donjem vešu se ne računa. Vaške počinju da privlače pažnju zatvorenika i lekara tek kada se pokretom ruke istresu i kada odeća krene sama od sebe da se pomera. Da li je moguće da čovek, bilo koje vrste, ne bi želeo da pobegne od ovog mučenja dok ne spava i češe svoje prljavo telo, izgrizeno gamadima, dok mu krv ne poteče?“ „Kada je postalo očigledno da se odeća ne može očistiti uopšte, žene bi odustale od pokušavanja. Tek kada bi svrab postao nepodnošljiv, posegnuli bi rukom ispod odeće i rukom bi izvadili punu šaku štetočina.“ Jedan zatvorenik beleži:

„U martu 1933. 600 zatvorenika poslato je u rudnik zlata br. 1 Uprave za rudarstvo Severa... postojale su još dve uprave iste vrste, zapadna i južna. Krenuli smo peške na ovaj dug put. Morali smo putovati 370 milja po dubokom snegu i po strašno hladnom vremenu do Khatenak Sopke. Morali smo da pređemo 16 milja dnevno, nakon čega smo noćili u šatorima postavljenim na snegu. Posle oskudnih obroka ujutru, ponovo bi krenuli. Oni koji nisu mogli da prežive ovaj dugi naporni marš, umirali bi na putu i bili bi jednostavno ostavljeni sa snegom za svoju jedinu grobnicu. Stražari su nam zabranili da ih pravilno sahranimo. One koji su zaostajali stražari su streljali ne zaustavljajući kolonu.”

„Bio sam ubeđen da su vojnici MVD-a [čuvari logora] morali da budu birani zbog svojih sadističkih kvaliteta. Imali su potpuno slobodne ruke nad nama i uradili bi sve, posebno kada su bili pijani, da zarobljenici stradaju. Na primer, kada bismo odlazili na ili vraćajući se sa posla u uobičajenim kolonama od pet, ponekad bi nas zaustavili nasred puta, oslobodili bi svoje pse i gromoglasno se smejali dok su psi grizli noge zatvorenika. To je bilo vreme kada su čuvari bili apsolutno slobodni da urade bilo šta, čak i da nas ubiju – i da za to budu nagrađeni. Znam za slučajeve gde bi pozvali čoveka da im naloži vatru ili da im donese kriglu vode dok su na straži, a zatim ubiju nesrećnika pod izgovorom da je zatvorenik prešao granicu „zabranjenog prolaska“.“

Uslovi rada: Čizme su uvek bile mokre, nikad se nisu sasvim osušile – reuma je bila zagarantovana. Zatim je vazduh u jami, gde uopšte nije bilo ventilacije, dva puta dnevno bio ispunjen otrovnim isparenjima eksplodiranog amonala. Omogućeno je samo tridesetak minuta za čišćenje isparenja kroz ulaz u rudnik, nakon čega su radnici vraćeni u jame da nastave sa radom. Mnogi od njih su podlegli zatrovanoj atmosferi, žestoko bi kašljali, pljuvali krv, a često i čestice pluća. Posle kratkog vremena, ovakvi su obično slani ili u slabije odrede, na drva, ili u njihove grobove. Smrtnost je bila posebno visoka među muškarcima koji su mokri pesak iz barake iznosili nakon pranja. Iz zaparene, vlažne atmosfere grejalice, znojni gurači potom su gurali kolica u prodoran mraz od 50 stepeni ispod nule. Rok u ovom poslu bio je najviše mesec dana, nakon čega je ili upala pluća ili meningitis otpremio radnika na onaj svet. Njihova lica su pokazivala znakove promrzlina, iako je to bio tek treći mesec zime, a najžešći mrazevi tek dolaze. Većina njih je izgledala toliko prljavo da sam bio spreman da se kladim da neki od njih nedeljama nisu prali lice. Njihova odeća nije ličila na ništa što sam ikada video u Kolimanu - sve od pocepanih čizama do neverovatno prljavih krpa omotanih oko vrata umesto šalova i spaljenih i pohabanih zimskih kaputa. Muškarci su bili izgladnjeli, istrošenih lica, tihih glasova, bili su potpuno zadubljeni u sebe i nekomunikativni... Pogled na ova stvorenja koja su skoro izgubila sliku čoveka činila mi je da se osećam izrazito neprijatno i tužno. Uslovi logora su ih brzo ubili. Ali „uslovi“ su potpomognuti masovnim sprovođenjem pogubljenja kao odmazdom protiv neuspeha da se proizvede adekvatno zlato. U logoru su počela veleprodajna hapšenja. Po pravilu, optužba je bila sistematsko neispunjenje kvota. Pošto nijedan čovek u polju zlata nije mogao da ih ispuni, neuspeh bi bio pripisan kao krivično delo kada bi radnik ispunio manje od 50 odsto kvote.

Bilo je apsolutno nemoguće tačno izmeriti učinak radnika, a procena je u potpunosti zavisila od stava nadređenog. Predradnici su grubo i spremno vršili dnevna merenja uz pomoć trake i sastavljali izveštaje u kancelariji gde je količina iskopanog peska prevedena u procente dnevne kvote koju je ispunila svaka brigada. Pri tome se sistematski pribegavalo praksi da se krade određeni deo posla koje su obavljale manje efikasne brigade i pripisuje boljim brigadama kao sredstvo njihovog ohrabrivanja. Ali predradnici nisu bili sasvim slobodni u beleženju svojih merenja. Jednom mesečno merenje celokupne proizvodnje rudnika vršili su geodeti sa instrumentima velike preciznosti. Inženjeri ni izmerili dubinu na kojoj se rudnik povećao tokom meseca i uporedili ovo sa zbrojenim merenjima predradnika. Kada se brojke nisu slagale – a slagale su se, i to u velikoj meri – predradnici bi bili samo ukoreni. Onda je, po novom Pavlovljevom naređenju, trebalo da se sudi predradnicima koji su krivi za prekomerna merenja. U istoj naredbi je konstatovana činjenica da je šest nadređenih streljano zbog obmane države. Zbog toga je prirodno da su nadređeni često odlazili u drugu krajnost – dobročinstvo počinje kod kuće – i namerno davali niže cifre. Zvanični podaci o produktivnosti rada su odmah opali.

Zatim je streljački vod krenuo na posao. Na zlatnom polju pojavio se predstavnik tročlanog suda NKVD – Trojka. Održavao je konferencije sa šefovima sekcija i od njih zahtevao spiskove „zlonamernih diverzanata“ koji sistematski nisu ispunjavali svoje kvote. Načelnicima sekcija nije preostalo ništa drugo nego da pripreme takve spiskove i da u njih unesu najmanje sposobne radnike koji su snizili prosečnu produktivnost rada za tu sekciju. Jedan preživeli je govorio: „U našem rudniku Treći odsek... bio je posebno aktivan tokom perioda 1937-1938. Neke noći kada smo se vraćali s posla, stražari su čitali od oko trideset do pedeset imena. Pozvani su morali da izađu iz redova i odmah su odvedeni u zatvor. Sledećeg jutra kamionima su odvezeni u Hatenak Sopku, gde su streljani. Uveče, pored spiska novih žrtava, stražari bi nam pročitali i saopštenje: „Po presudi komande logora – (zatim bi sledila imena streljanih) – streljani su zbog diverzacije, bolesne volje i agitacije protiv sovjetske vlasti.”” – ili, kako Solženjicin kategoriše zločine, (čije je objavljivanje praćeno kačenjem spiskova na oglasne table logora): „za kontrarevolucionarnu agitaciju“, „zbog vređanja stražara“, „za neispunjenje posla“… Šalamov objašnjava šta su ti prekršaji predstavljali:

„„Za kontrarevolucionarnu agitaciju.” Tako je počeo jedan od pasusa u Garaninovim rečenicama. Za čoveka sa ulice 1937. nije bilo potrebno objašnjavati šta je to kontrarevolucionarna agitacija: hvaljenje ruskog romana objavljenog u inostranstvu – deset godina; izjavljati da se predugo čeka u redu za kupovinu sapuna – pet godina... Ali u logorima nije bilo gradacije: pet, deset, dvadeset godina. Recite naglas da je posao bio težak, promrmljajte najneviniju opasku o Staljinu, ćutite dok je gomila zatvorenika vikala „Živeo Staljin“ - vi ste streljani – ćutanje je agitacija!... Nema traga, nema istrage.“ Streljali i su i zbog „bezumstva protiv pripadnika garde“. Svaka uvreda, bilo kakav odgovor sa nedovoljno poštovanja, bilo kakva „diskusija“ kada bi zatvorenik bio udaren, ili prebijen, svaki gest zatvorenika prema stražaru koji je suviše neučtiv naziva se „pokušajem nasilja nad čuvarom“. Streljali su zbog „odbijanja rada“. Hiljade zatvorenika umrlo je pre nego što su shvatili smrtnu opasnost svog stava. Starci na izmaku snage, iznemogli i izgladnjeli kosturi, nesposobni da pređu i jedan korak do kapije logora ujutru kada su kolone već vijugale ka rudniku, ostali bi na svojim dušecima. Oni su svoje odbijanje napisali na unapred pripremljenim formularima: „Iako obučeni i spremljeni u skladu sa zahtevima sezone…“ Bogatiji rudnici su prešli na pravilno štampane formulare gde je bilo dovoljno napisati ime i nekoliko tačaka: „datum rođenja, član zakona, trajanje kazne“. Tri odbijanja značila su streljački vod – „po zakonu“…

Čak i na izmaku snage, trebalo je ići u rudnik; šef je svakog jutra potpisivao za ovu „jedinicu proizvodnje“ a administracija je protivpotpisala. Kada je to učinjeno, zatvorenik je spašen za taj dan od smrti. Kada bi to prošlo, zatvorenik svakako ne bi mogao da radi jer ne bi bio sposoban za to. Morao je da izdrži mučenje do kraja. Poslednji i najmasovniji naslov pod kojim su u talasima streljali zatvorenike bio je „neispunjavanje normi“. Ovaj „zločin“ bi odveo čitave brigade u zajedničke grobnice. Vlasti su dale teorijsku osnovu za ovakvu strogost; širom zemlje, petogodišnji plan je podeljen na precizne cifre, u svakoj fabrici i za svaki objekat. Na Kolimi su cifre podeljene za svaku brigadu. „Petogodišnji plan je zakon! Nesprovođenje plana je zločin!“ Prema raznim pričama, koje su prihvatili Roj Medvedev i drugi, sam Garanin [šef USVITL-a] je imao običaj, niz zarobljenika terati na hod na paradi, pucajući u njih kada je god hteo. Dva vojnika su ga pratila naizmenično dok su punili revolver. … Nikolaj Aglamov, načelnik Uprave južnog logora, koji je voleo da izabere brigadu koja je nešto skrivila od onih koji su paradirali pred njim. Naredio bi da ih odvedu na jednu stranu – zatim je sam iz pištolja pucao u preplašene ljude dok su se zbijali, prateći operaciju veselim povicima. Tela nisu bila sahranjena. Kada je došao maj, oni su se raspadali i tada su zatvorenici koji su preživeli pozivani da ih sahranjuju... Ovakav odnos prema ljudskom životu postao je uobičajen među NKVD-om u celini. Tipičan prikaz je pijani oficir NKVD-a koji se pojavio na radnom mestu zatvorenika, optužujući zatvorenike da kradu činije od države (tada je bilo prilično uobičajeno da svoju kašu nose na radilište da je pojedu) i divlje pucajući na grupu, ubivši jednog i ranivši još dvoje.

I u ženskim logorima, nasumično ubijanje je bilo uobičajeno. Te godine su 1. maj i 7. novembar proslavljeni slanjem grupa zatvorenika, bez ikakvog razloga, u kaznene ćelije, gde su mnogi umrli. Tada bi se na uobičajenim paradama davalo naređenje da svaka deseta žena bude izvedena i streljana. Jednom prilikom je trideset Poljakinja streljano u grupi u logoru Elgan. U međuvremenu su glad i epidemije uzeli svoj danak, kao u muškim logorima. Mnogi logori postali su poznati po svojim pogubljenjima i masovnim grobnicama: Orotukan, Polarni izvor, Svistopljas, Annuška, pa čak i poljoprivredni logor Dukča. Rudnik Zolotisti imao je posebnu ubilačku reputaciju. Tamo su, kaže nam Solženjicin, brigade u toku dana streljane jedna za drugom na licu mesta. U svojim formalnim obilascima Garanin je posebno obratio pažnju na one koji su osuđeni za KRTD (kontra-revolucionarnu trockističku aktivnost). „Ko od ovih nije ispunio svoju kvotu?“, pitao bi on. Većina nije, jer nisu ni mogli. Na večernjoj prozivci, kada bi se zatvorenici vraćali iz rudnika, prozivao bi ove nesrećnike, grdio ih kao sabotere koji pokušavaju da nastave svoje zločinačke kontra-revolucionarne trockističke aktivnosti čak i u logoru, a onda bi ih proterao u krdu od kapije. Na maloj udaljenosti od logora bili bi masovno streljani pod njegovim ličnim nadzorom. Ovo još uvek nije bilo dovoljno. Noću bi stotine „narodnih neprijatelja“ izveo iz svih logora na Kolima, utovario u kamione i odvezao u zatvor. Ovaj zatvor, nazvan Serpantinka, nalazi se oko 575 milja zapadno od Magadana, usred šume, i verovatno je jedna od najstrašnijih institucija u Sovjetskom Savezu.

Logor smrti Serpantinka: „Logor smrti Serpantinka (ili Serpantinaja) je zaista bio poprište masovnih pogubljenja neprekidno sve do 1938. godine, kao centar za likvidaciju Severne uprave. Logor je bio pažljivo pripreman. Jedan zatvorenik se priseća: „Na dugom putu, na putu prema gore, malo dalje od puta, prošli smo pored nekoliko veoma dugih i jezivih baraka. U tim kasarnama je nekada bila smeštena jedinica za izgradnju puteva, i zvala se Serpantinaja, ali od završetka puta za Khatenah trebale su biti prazne. Sećam se da je nekoliko dana ranije, po naređenju iz Magadana, Serpantinaja prebačena u okružni odsek NKVD-a koji je tamo poslao dve brigade ljudi da obavljaju neke tajne poslove. Mali logor je trebalo da bude ograđen sa tri reda bodljikave žice, na svakih 25 metara trebalo je da se podignu karaule za stražare i da se napravi prostorna kuća za službenike i stražare, i jedna garaža. Ono što me je zbunilo je garaža. Nije bilo uobičajeno da se garaža gradi u ovako malom kampu, pogotovo zato što su samo tri milje dalje bile velike garaže u kampu Khatenah i u rudnicima zlata Vodopjanov. Kasnije sam saznao da je korišćena za smeštaj dva traktora, čiji su motori proizvodili dovoljno buke da priguše zvukove pucnjave i plač zatvorenika. Međutim, posle kratkog zadržavanja, traktori su prebačeni na neko polje zlata, a vozači automobila koji su noću prolazili pored logora su najjasnije čuli šta se tamo odvija.“ Drugi izveštaj nam kaže da je na Serpantinki svakog dana streljano trideset do pedeset ljudi u šupi blizu hladnjače. Leševi su zatim vučeni iza humka na motornim sankama… Postojao je i drugi metod: zatvorenike su vodili sa vezanim očima u duboki rov i pucali ih u potiljak. Žrtve Serpantinke su ponekad čekale po nekoliko dana da budu streljane, stojeći u prepunoj šupi tako tesnoj, da kada bi im stražari dali piće – u vidu komadića leda koji su im ubacivali – nisu mogli da pomere ruke za to i morali su da pokušavaju da ga uhvate ustima. [Moja beleška* ovo ne razlikuje se od načina na koji se stoka pakuje u fabričkim farmama koje su u vlasništvu Jevreja, to su linije za klanje. Goj što na hebrejskom znači stoka je ipak Goj].

Drugi zatvorenik opisuje konkretan slučaj jednog poznanika: Skeleti, loše su radili. Djukov (vođa jedne brigade) je tražio bolje obroke. Direktor je odbio. Izgladnela brigada je herojski pokušala da ispuni norme. Svi su se okrenuli protiv Djukova... Djukov je sve snažnije prigovarao i protestovao. Učinak njegove brigade je nastavio da opada, pa su i njeni obroci opali. Djukov je pokušao da se založi kod administracije. Administracija je zauzvrat tražila od nadležnih službi da Djukova i njegove ljude upišu na „spisak“. Streljali su Djukova i svu njegovu brigadu jednog jutra pored Serpantinke.

Ali čak i u običnim logorima. U prvim nedeljama kratkog leta na Kolimi, muškarci su počeli da umiru brzinom koja nikada ranije nije bila poznata u regionu. Često se to dešavalo iznenada, ponekad čak i dok je čovek bio na poslu. Čovek koji je gurao kolica uz visoku pistu do aparata za pakovanje iznenada bi se zaustavio, zaljuljao na trenutak i pao sa visine od oko 24 do 30 stopa. I to bi bio kraj. Ili bi čovek koji je tovario kolica, podstaknut povicima predradnika ili stražara, neočekivano pao na zemlju, krv bi mu šiknula iz usta – i sve bi bilo gotovo. Stopa smrtnosti bila je posebno visoka među muškarcima dovedenim na Kolimu tokom poslednjih šest meseci. Njihov telesni otpor je bio potkopan u zatvoru pre nego što su otpremljeni na polje zlata, i jednostavno su podlegli pod nasilnim tempom rada.

Više: Nedugo zatim, uvedena je nova kategorija zatvorske kazne – katorga. Reč, koja se odnosi na stari carski sistem prinudnog rada, a ova kazna je u stvari je bila daleko gora. Katoržniki su radili u specijalnim logorima, u lancima, a noći provodili bez ćebadi i dušeka. Ovu kaznu niko nije preživeo. Zverska stvarnost svakodnevnog života, horor film iz stvarnog života: pokretni odred dizajniran da hvata begunce. Njom je komandovao mladi kaplar Postnikov. Opijen ubistvom ispunio je svoj zadatak sa revnošću i strašću. On je lično zarobio pet muškaraca. Kao i uvek u takvim slučajevima, bio je odlikovan i dobio nagradu. Nagrada je i za mrtve i za žive. Nije više bilo potrebno isporučiti zatvorenike kompletne. Jednog avgustovskog jutra u zasedu koju su postavili Postnikov i njegovi vojnici upao je čovek koji je išao da pije na potoku. Postnikov je pucao iz revolvera. Odlučili su da telo ne vuku u logor, već da ga ostave u šumi. Znakovi medveda i vukova bili su brojni.

Za identifikaciju, Postnikov je sekirom odsekao ruke begunca. Stavio je ruke u ranac i otišao da napravi izveštaj o lovu. …U noći je „leš“ ustao. Pritisnuvši okrvavljene zglobove na grudi, napustio je šumu prateći trag i stigao do šatora zarobljenika. Bledog lica, ludih plavih očiju, gledao je unutra, držeći se na otvoru, naslonjen na dovratnike nešto je mrmljao. Groznica ga je proždirala. Njegov podstavljeni kaput, pantalone i gumene čizme bili su umrljani crnom krvlju. Dali su mu toplu supu, umotali mu odsečene zglobove u krpe i odneli u ambulantu. Ali tad su Postnikov i njegovi ljudi istrčali iz svoje male kolibe. Vojnici su uzeli zarobljenika. O njemu se više ništa nije čulo... „Komandanti logora su imali odrešene ruke. Neki su nasumično streljali zatvorenike, samo da bi širili teror. Zatvorenici koji nakon četrnaest sati provedenih u rudnicima nisu mogli da rade, streljani su, a njihova tela su kao upozorenje ostavljena na jedan dan. Hrana je postajala gora i oskudnija, proizvodnja je opala, a pogubljenje zbog sabotaže postalo je uobičajeno. I rečeno nam je, na primer, da su se u Debinu 1951. izgubila tri zatvorenika iz grupe kojoj je bilo dozvoljeno da skuplja bobice. Kada su pronađeni, njihove glave su razbijene kundacima pušaka, a šefu logora, potporučniku Lomagi, njihova tela su provučena pored okupljenih logoraša u tom stanju.“ U rudniku je nastupila prava glad. Pet hiljada ljudi nije imalo ni parče hleba. Ali svi su radili kao i obično – dvanaest sati dnevno.... Iscrpljeni dugim godinama polugladnog života i neljudskim radom, ljudi su poslednje ostatke snage trošili na rad i umirali.

Moja napomena* još jedna popularna priča o izmišljenom holokaustu Jevreja od strane Nemaca su mitski nemački kombiji sa gasom. Realnost gasnih kombija je da ih je izmislio jevrejski komunista i da su korišćeni za ubistvo na hiljade nevinih ljudi od strane sovjetskih Jevreja: Kombi na gas je stvoren u Sovjetskom Savezu 1936. godine, verovatno od strane Isaja Berga [moja beleška - JEVREJ], šefa administrativnog i ekonomskog odeljenja NKVD-a Moskovske oblasti, koji je gušio grupe zatvorenika isparenjima motora u kamufliranom kombiju dok je vozio do masovnih grobnica u Butovu, gde su zatvorenici kasnije sahranjeni. [5] Prema Aleksandru Solženjicinu: I. D. Bergu je naređeno da izvršava odluke Trojke NKVD Moskovske oblasti, a Berg je pristojno izvršavao svoj zadatak, vozio je ljude na streljanje. Ali, kada su u Moskovskoj oblasti došle tri trojke koje su imale svoje sednice istovremeno, dželati nisu mogli da se nose sa opterećenjem. Došli su do rešenja: da žrtve skinu do gola, da ih vežu, začepe im usta i bace ih u zatvoreni kamion, spolja prerušen u kombi. Prilikom transporta, gorivni gasovi su dolazili u kamion, a kada su dovezeni do jarka, već bi bili mrtvi. Realnost nemačkih logora: Hitlerov plan je bio da se Jevreji presele van Evrope. Ovo je bilo jedino „Konačno rešenje“. Ovu činjenicu su iznova primećivali pošteni istoričari koji su izgubili karijeru i bili u zatvoru zbog poštenja i istine. Jevreji su posle rata gotovo uništili Nemačku, šaljući milione Nemaca u njihove grobove. To su učinili da se „zahvale” Nemcima na nemačkoj dobroti, nemačka vlada je s njima preduzela najbolji i najhumaniji način delovanja. Nemci su mogli sve da ih pobiju, ali nisu. Jevrejin Frimen to sve priznaje. Nemačka je pregovarala sa cionistima da im pomogne da se presele u drugu oblast gde će imati samoopredeljenje i odvajanje. Mnogi Jevreji su jednostavno želeli da odu, jer više nisu mogli da žive od nepoštenih sredstava u nacističkoj Nemačkoj.

Tokom rata, nemačka vlada je otkrila da je svaka subverzivna organizacija na njihovoj teritoriji, čak i unutar Nemačke, koja je napadala njihove civile i trupe, špijunirala za saveznike [Jevreje] i sve to kako bi porazila ratne napore Nemaca i koštala Nemačku rata. Da bi se izborili sa ovom ogromnom jevrejskom petom kolonom, koja je bila bukvalno međunarodna, jednostavno su uradili ono što je i Amerika uradila sa Japancima koji su živeli u Americi tokom Drugog svetskog rata. Smestili su ih u logore za interniranje, kao meru ratne bezbednosti. Ovde su jednostavno stavljeni na pošten rad na stvaranju potrebne proizvodnje materijala za ratne napore. Mnogi Jevreji i govore da su Nemci prema njima postupali ljudski. Imali su orkestre, predstave, bioskope, obdaništa, škole za svoju decu, pa čak i školske predstave u logorima. Odrasli su radili normalno, osmočasovno u fabrikama. Bili su plaćeni, a bila su im dozvoljena pisma. Igrali su u fudbalskim timovima, a čak su i lokalni timovi dolazili u kampove da igraju s njima. Sportski teren je bio odmah pored navodnih „gasnih komora“. Tu su bile i javne kuće za zatvorenike i bazeni.

_____________________________________________

Reference: Kolyma: The Arctic Death Camps, by Robert Conquest © 1979

NAZAD NA PRAVI HOLOKAUST